Тако им од тада постаде навика: чим јутро, Иван на свом чаробном коњу чека кад ће царска кћи из дворца изјахати. По читаве дане једно поред другог јашу, разговоре воде. И нису ни приметили како су се заволели. Царска кћи жели да сазна одакле је он, где му је кућа, а Ивана срамота да призна да је он уствари будалица Иванушка, да иза пећи седи, пепео пресипа. Одлучи се тада царска кћи на лукавство. Имао је цар Агатон државни печат, и то не обичан већ волшебан. Помоћу њега се могао на било које место отиснути печат, и не обичан, већ златан. Јелена га је крадом узела у цара и пошла Иванушки. Успела је да му неприметно златни печат на леву руку отисне. Тек увече, кад је печат у тами засијао, Иван га је приметио, залепио блатом и иза пећи се сакрио. А царска кћи је изјутра узела војнике и по селима кренула. Дође у село и почне свим мушкарцима на левој руци печат да тражи. Тако најзад стиже и у село где је мудалица Иванушка живео. Свима је руке погледала – нема печата.

– Зар у селу више ниједног мушкарца нема? – пита.

– Има – кажу – будалица Иван, али он иза пећи седи, пепео пресипа.

Нареди царска кћи да и њега доведу. Доведоше Иванушку. Одевен у дроњке, сав у блату, пепелом умазан. Није био ни налик на оног кршног делију којег је царска кћи тражила. Опраше му леву руку, кад тамо ’ светлији од сунца сија златни царски печат. Нареди царска кћи да делију у парном купатилу окупају и у нову одећу обуку. А кад га окупаше и обукоше, онда га она и препознаде. Узе га за руку, у дворац код оца одведе, својим заручником назва. Никако цар није желео таквог зета. На које све начине је своју ћерку убеђивао! И скупе поклоне је обећавао, и претио да ће је у собици на тавану затворити. А јелена Прекрасна само чврсто остаје при своме:

– Удаћу се само за Ивана. А ако ми неког другог младожењу доведеш, на њега ћу наше псе чуваре напујдати!

Прек и самовољан је био цар, али ту ништа није могао. Дуго је затезао, а затим је одлучио – нека буде шта буде. Прославили су свадбу. Читаво царство се три дана веселило.

Сада Иван више није живео иза пећи него у царским одајама. Нико га више није звао будалицом Иваном, већ само са пуно поштовања, по имену и имену по оцу – Иван Тимофејевич.

Живео је Иван, није туговао. У почетку је имао мало посла. А затим види цар да Иван и није баш таква будала. Просто веома необразован. Послао тада Агатон свога зета да се школује. Иван се показао веома способним за учење. Брзо је читање и писање савладао, књиге је почео да чита. У разним наукама је напредовао, а у математици и навигацији је имао нарочите успехе. Научио је бродовима да управља, пут на мору помоћу звезда да налази. А још је и лов заволео. Увек, кад би имао слободног времена, у шуму би трчао да звер улови.

Сви су Иваном веома задовољни билли. Постао је паметан, образован. Никад никоме нажао није чинио. Људи су га заволели. Сад су га почели називати Иваном Царевићем.

Пошао једном Иван Царевић у лов. Дао се у потеру за јеленом, и залутао. Већ је пало вече, а он и даље по шуми на коњу лута. Хтео је да према звездама пут нађе, али су небо облаци прекрили. Покушао је да свог чаробног коња позове, али Златибор није чуо његов глас из шумског честара. Морао је у шуми заноћити. А ноћу му се коњ изненада од нечега уплашио, са веза се откинуо и побегао. Иван се сасвим онерасположио.

Дође јутро и он крене полако насумице. Мисли: ”Можда ћу наћи неку стазу или човека срести”. И одједном види – усред шуме стоји кућица. А до ње ни стазе ни богазе нема. Приђе Иван кучици, навири на прозор и обамре. Седи за столом огроман медвед. И чај из самовара пије!